Косјерић је битан у мојој биографији и географији. Мој мали велики град с душом. А душу сваког места чине људи, посебно жене. Душу, лепоту, топлину, креативност у свему што раде. Оне су та прва боја која пада у очи „кад дођеш у било који град“, она мирисна измаглица која се проспе корзоом у предвечерје, или о вашарима, слатка омама тек стасалих младића и студената на распусту...
Кад сам средином прошлог века (да, драге моје, дуго памтим) као мала девојчица први пут крочила у Косјерић, путем поред Вујића кафане, била је то прва и највећа варош коју сам видела, и најлепша, јер је у њој живела моја обожавана тетка. Од ње почиње моје упознавање Косјерки - Косјерићанки, у сваком случају посебних жена. Прво ћу о мојој, највољенијој.
Она је једна од две најважније жене у мом детињству, па и касније кроз живот. Да сам се ја питала, она се никада не би удала ни за Љубишу месара, нити за било кога! Кад је долазила у посету код нас у Годљево то је за мене био празник, кад је одлазила - драма, највећи бол! Сузе, молбе, грчевито хватање за руке, нераскидив загрљај... морала је да се искрада; мене су слали у комшилук, као неким послом, као да се играм с другом децом. Брзо сам схватила и нисам се одвајала.
Најлепши тренуци били су кад би ме повела са собом на неколико дана, и кад бисмо с руком у руци силазиле у варош, на пијац или код тече на ћевапе. Корачала сам сва важна, уверена да цела варош гледа у моју тетку и мене. Она би застајала, поздрављала се, попричала са познатима, а ја гутала погледом то скромно окружење, за мене тада нешто велико и узбудљиво. Успут би свратиле у радњу код Вукосава, једну посебну чаробну кутију, пуну шарених материјала: трубе штофова, броката, шифона, дугмади, конаца... (Из ове визуре то је била скромна понуда, али најбоља у том времену.) Вукосав би скидао трубе са рафова, развијао их, тетка би разгледала, опипавала, проверавала како „падају“. Све сам упијала, памтила и устрептало чекала тренутак кад би тетка одабрала а Вукосав узео велике маказе и дрвени метар. Већ сам себе видела у новој хаљиница како се вртим укруг а она лепрша око мене! Или у плисираној сукњици, уз коју ће мајка иштрикати вунену блузицу са шарама у боји! Ујесен би тетка Вера шила и мени и моме брату Владу нове одежде за школу. Били смо одлични ђаци, говорила би да је то њој највећа награда.
Онда бисмо свратиле код Бошка у „Гвожђару“. Назив није најбоље упућивао на садржај. Да, тамо је мој отац куповао ексере, шрафове и свашта још за своје мајсторисање, али ту су и посебни рафови „за жене“ - посуђе, кофе за воду, тањири... Моја тетка би се најдуже задржала код плехова за пите и торте и код есцајга. Узимала, одмеравала, ређала комплете, проверавала марку... Онда би нешто купила, нешто одвајала и замолила би Бошка да јој сачува док не наплати шиће од неке госпође.
Долазимо до кројачког салона, модног атељеа како бисмо данас рекли. Верин салон - то је једна дивна просторија, вишенаменска. Најмириснија кухиња, дневни боравак, трпезарија, кутак за одмор и посебан део за шивење! Све у једном! Шпорет на дрва, онај електрични и судопера долазе касније. Повећи креденац, зеленобели, ручни рад мога оца, сестри на поклон. Са посебним одељком за шивење: преграде за материјале, две фиоке за прибор, мени омиљене. Ту су конци, рајсфершлуси, дугмићи свих боја, шпенадле, зихери... право благо! Повећи сто за кројење и пеглање зачас се претварао у сто за ручавање; пред течин долазак покупимо материјале, застремо столњак. Кауч за теткин краћи предах, за муштерије кад дођу на пробу да седну и попију кафу, и да ја увече утонем у најслађи сан уз звук машине, па ме тета нежно, као бебу, касније пренесе у спаваћу собу. И онда тај најлепши део „салона“, пола зида, сингерица на почасном месту, са оним великим дрвеним поклопцем што се пажљиво подиже и спушта увече, а испод њега је чудо једно од механизма, папучица, шпулна, игла што опасно брзо штепује, може прстић да „ухвати“, то се не дира. Велики точак што се ритмично окреће, и испод машине папучица што се ногом покреће. Машина има тај горњи део, као неки мањи сто на коме се шири материјал и, у нашем случају, продужетак који се наслања на кауч. Е ту је било моје царство. Била сам ситна, мршава, без проблема бих села испод машине, поред теткиних ногу, са гомилом најлепших крпица, тракица, шарених, меканих, које сам сатима слагала, ређала, кројила, боцкајући прсте ушивала у замишљене хаљинице за лутке, мараме, шалове, покриваче. А кад се вратим у село и покажем их мојој другарици - бићу главна, бићу царица како то говоре данашња деца. Тиха као бубица, отпратила сам многе посете муштерија, од доласка и разговора шта је нека госпођа хтела да сашије, па дискусија о материјалу, цртање модела, узимање мере! И онда комшијске приче, пријатељске, поверљиве, исповедне... Мало кога сам познавала, некад се не бих ни појављивала, кад сам била старија послужила бих кафу, било је јако лепо кад би госпође седеле на тераси. Ја сам радознало, криомице, разгледала материјале и размишљала колико ће ту бити крпица за мене; сваки повећи преостали комад тетка је уредно паковала и враћала муштеријама.
Говорили су да је била мајстор свог заната. Озбиљна, посвећена, прецизна, педантна. Трипут мери, једном сеци! То је било њено златно правило. Није могла никог да одбије, примила би превише материјала, кидала се кад не може да стигне до обећаног рока, а госпође су планирале да се понове за неку посебну прилику. Знала је да ради по целу ноћ, да у последњи час испрати муштерије на свадбу, на забаве које су биле у моди и на чајанке! Она сама није много излазила, није стизала. Али није пропуштала неке занатске забаве на које је теча редовно ишао. Касније, како су стизале године, бриге и болест, моја добра тетка Вера морала је да смањи посао, а онда и сасвим да престане да ради. Патила је због тога јер она је волела да шије! И сваки ручни рад. Волела је ту сталну комуникацију, разговоре са муштеријама које су биле фине особе, учитељице, службенице, апотекарица, докторка и, разуме се, комшинице, а то је цео Косјерић. Говорила би да јој је то и разонода и друштвени живот, што бисмо данас рекли.
То је био само један део њеног живота. Други, за мене најважнији, била је та безгранична љубав за нас. Ми, мој брат и ја, касније и наша доста млађа сестра, били смо јој деца коју није родила, а као да јесте. А она нама емотивно уточиште у највећим тугама, моје раме за плакање, за исповедање и саветовање. Подршка у сваком погледу. Увек отворена врата, и срце. И увек топао поглед, чак и онда кад је њој била потребна помоћ и утеха.
Нема је већ скоро четврт века. Отишла је млађа него што сам ја сада. Не свраћам одавно у њену кућу, али памтим сваки кутак и наше дивне заједничке тренутке. Кад пролазим кроз Косјерић одем на њен гроб; само цвеће, говорила је, и свећу тамо где си. У срцу је заувек.
Вера Ђуровић, шнајдерка
Теткина деца, Владе и Владанка, Фото Илић, 2. јануар 1960.
Вера Ђуровић са супругом Љубишом, касапином
Одмах преко улице, прве комшинице моје тетке Вере Ђуровић биле су сестре Ружа и Љубица. Љубица је била службеница, чини ми се у „Повлену“, супруга председника општине Радомира Ђокића. Њу сам ређе виђала; сврати понекад, с посла, код моје тетке, поседе, попричају, она обично жури.
РУЖА је посебна прича, занимљива, па и тужна. Толико пута је била с мојом тетком, а ни презиме јој не знам. Она је просто Ружа, и Дуда, тетка Биљанина и Радова, одана, пожртвована, која бди над њима. Као да су имали две мајке. Док је нисам упознала мислила сам да је само моја тетка добра вила. И Ружа је то била. Чувала је и пазила и волела Рада и Биљану као своју децу, као да их је родила. То се видело у сваком гесту, у свакој речи. А није; делила је ту горку бездетну судбину са мојом Вером. Није имала своју породицу, Љубицина је била и њена. И друга бољка, озбиљна болест којој су утекле, била је заједничка Вери и Ружи, зато су се оне добро разумеле, подржавале једна другу, поверавале се, саветовале, храбриле, испомагале. Мршава, мало повијена, с наочарима, као нека птичица, зачас би дотрчала преко улице да се нешто посаветује са тетка Вером; или је нешто шила Биљани, или око неког рецепта. Некад би донела све своје шивење и разастрла преко теткиног стола, и онда би њих две заједно премеравале, цртале крој, фирцале, парале, одустајале, па скувале кафу да све „пресеку“. Онда би Ружа спазила мене испод машине, звала ме да изађем, разговарала са мном као да сам велика, питала ме за школу, гладила ми плетенице и говорила да ћу бити лепа девојка. И да ће ме „узети“ за Рада, да не плачем за мојом тетком. Бићу јој близу... Ја бих се љутила, и црвенела, и бежала у другу собу. Она би вадила бомбоне из џепа и говорила да се шали. Раде је био сладак румен дечак, увек насмејан, појма није имао шта тетке смерају; дотрчао би само кад мој брат дође, и ето њима забаве. Мене не би ни погледао!
Други пут би мојој тетки затребала помоћ око шивења, око неког компликованог кроја, или је требало завршити неку хаљину што пре. Ружа би све остављала и доскакутала да помогне да све буде на време. Често би размењивале рецепте, проверавале шта и колико одузети или додати, где су „цаке“ и кулинарске тајне. Нарочито кад се меси за неку посебну прилику.
Моја тетка је говорила о Ружи као доброј, племенитој и дискретној особи, која пуно чита, и разуме живот истински, да се не бави чаршијским причама и трачевима. С њом се могло о свему паметно проговорити, и све поверити, и то неће „отићи даље“, што је било важно у малој средини где сви знају све о другима. Како су године пролазиле и ја отишла из завичаја, ређе сам свраћала код моје Вере, ређе виђала Ружу, и просто не знам кад је нестала. Као сенка, као добри дух кога живот није миловао. Више узимао него давао. Кад год мислим о мојој тетки Вери, ту обавезно видим и Ружу, две неправедно ускраћене душе, које ваљда и данас на неком облаку шире своја платна и кроје вилинске хаљине.
Ружа
Ружа са сестром Љубицом
Ружа сасвим десно, 1935.
ЦИЦА КОСОРИЋ, апотекарица, фина госпођа
Најпре нешто мени важно, можда и потомцима жена о којима пишем, а које, ето, нисам питала за дозволу: све написано је „поглед испод сингерице“ једне скромне и радознале девојчице која је уживала у бесконачној љубави своје тетке Вере шнајдерке, и занета својим царством шарених крпица несвесно упијала неке појаве, разговоре, ликове... Које ево сада с носталгијом артикулишем у писану реч, а врло вероватно не одговарају правим карактерима Косјерки које су сви много боље познавали од мене. Али, једно је сигурно: то су искрена сећања, као и ови записи. Да се неко време и људи, а пре свега жене, сачувају од заборава. Нарочито у сусрет мартовским данима жена и тако посебној манифестацији именом Чајанка.
Елем, Цица апотекарица је била једна сасвим јединствена појава, и собом самом и својом позицијом у малој вароши. Плава, плавокоса, насмејана, увек дотерана, сва у мирисном облаку уносила је право освежење у наш скромни салон. Била је, данашњим језиком, сасвим позитивна и носила је оптимизам. Посвећена мајка, волела је да прича о своме сину Микошу или Миру, како га је ко звао. Извињавам се, али та се топлина просто осећала. Понекад је успевала да убеди Веру да сашије неке модерне панталоне за дечаке, иако ју је Вера упућивала на мушког кројача Милана.
За себе је доносила увек неке посебне материјале, модерне, дивних дезена, и шарене часописе (можда Базар, можда Нада) које би са тета Вером студирала, кројеве прилагођавале Цициној линији: - Веро, овде мало одузми, овде додај још једну фалтицу, цвиклу, глокну, мало нацигуј... разних чудних речи, које нису постојале у моме свету, сам се ту наслушала и у себи понављала. Цица је била посебна и по томе што је била супруга једног од важнијих људи у Косјерићу, директора једне фирме, председника општине, касније посланика. Она је била посебна по себи, али је са супругом путовала изван малог места, често у Београд, а одатле су наравно и тада стизали модни трендови.
Добро се сећам слапова предивног црвеног сомота, меканог пуфнастог, како се светлуцаво прелива преко стола. Ја сам кришом пружала руку само да додирнем и помилујем ту лепоту. И тетка је била фасцинирана призором, али и поколебана; да ли да се упушта у ту кројачку авантуру? - Цицо, нисам сигурна , шта ако покварим, ако ми не успе? Прескупо је то... Цица није одустајала, убедила је Веру, била је то на крају најлепша хаљина коју сам видела. Баш као за Златокосу коју ћу касније, много касније, проналазити у књигама мојих девојчица. У моје време тих шарених књижица није било, у мом селу никако. Велики деколте, златна огрлица, хаљина пун круг, одушевљена госпођа Цица, само је недостајала круница у коси. А можда и није. И тетка је касније причала о тој хаљини као о својој најлепшој кројачкој креацији.
Поновила је то само једном шијући баш такву матурску хаљину за још једно „теткино дете“, тачније стринино дете - Лидију, теча Љубишину братаницу. Којој је, као и њеној сестри Марини, у једном тренутку била топли дом и сигурно окриље, заклон од животних непогода. Ја, нажалост, нисам имала своју црвену сомотску хаљиницу, али јесам неке друге прелепе: жуту са цветовима које је тетка звала „чарно око“ и који су били као моје очи (тако је она говорила), и једну од црног рипса са великом белом свиленом машном -моја матурска! Да, и сашила ми је прелепу трудничку хаљину са толико љубави да сам морала блистати у њој. Гледала ме ја са толико нежности док сам стајала пред огледалом, да и сада мислим да је она уствари видела себе у улози и у хаљини коју никад није понела. Стигла је да сашије, с љубављу баке, и неколико сукњица за моју старију ћерку.
Госпођа Цица је била посебна и по томе што је радила у апотеци. Ту се улазило по лек и за тело и за душу. По савет, по утеху. Она је била и апотекар и лекар, и дискретан саговорник и саветник. С великим поверењем је моја тетка разговарала с Цицом о својим здравственим и животним недоумицама. Понекад би кад је Цица долазила на пробу позвала и комшиницу Ружу, да погледа модел, али и да попричају са Цицом о свему што их тишти. Ти разговори су очито за све били лековити. А ја сам опуштено уживала у своме свету.
Фотографија са Чајанке, Цица у првом плану
Радмила, ћерка Божа и Францике, Цица, Вера и Бобан Ерчић
Испред куће и кафане Цициног оца Благоја, Цица у средини у "костиму"
КОСА, вредница, ванилица
Моја тетка Вера имала је добар и занимљив комшилук. С једне стране, преко улице била јој је Ружа, а преко дворишта, према Хану, Коса Ђуровић, једна посебно занимљива жена. Вредна, отресита, живахна , увек у покрету. Стално је негде журила носећи собом енергију која просто исијава. Често би „скокнула” до моје тетке тек да нешто прозборе, провере за сваки случај. Обично се радило о рецептима за фине колаче где су, тако сам то ја из моје перспективе разумела, у питању нијансе: колико чега, колико мутити шне, на којој температури пећи, како исећи.
То што су оне умеле - то су била кулинарска ремек дела. Из свога дечјег кутка ослушкивала сам речи које су звучале као чаролија: шне и шам, глазура, лед, безе, фил и прелив, шпиновати и карамелизовати, жербо коцке, лондонске штанглице, пуслице… А тек „Jастук торта” божанска с јагодама, „Реформа“ и тако компликована „Добош торта“! Често би радиле у четири руке, са оним танким плитким плеховима за коре: једна премазује плех, друга на неколико минута ставља у рерну (температура се мора „угодити“), док то порумени други је већ спреман... и тако, као увежбане мађионичарке! Зачас се наређа брег од најмање 12 корица; што више то боље. На сличан начин, али на преврнутим плеховима низала се и „Розен торта“. Мени је ту, признајем, најлепши део било лизуцкање шерпица, чинијица, ванглица; као маче сам обилазила око њих, пазећи да не сметам, да нешто не срушим. Кад сам касније, као млада домаћица храбро покушала да направим „Добош торту“, све је ишло како-тако, али сам пала на „леду“, на оној крцкавој стакленој глазури, коју треба брзо и спретно прелити и означити парчиће по којима ће се сећи. Шта да вам причам, моје уметнице сторучице, све ви то знате. У поверењу, заобилазим ту „добошицу“, „Шах торту“ нисам ни покушавала; има и других, оно знате и саме, велики плех, па по пола, две коре одједном, један крем, одозго шлаг, ма дивота једна! И да не заборавим оне мирисне снежне ванилице, што се топе у устима, и разлистале салчиће за које је Коса била велемајстор! Захваљујући мојој тета Вери, и сећајући се неких тетка Косиних финеса, правим „Штанглице краљице Марије“ и поносна сам на њих и на себе, а „Принцес крофне“ су ми екстра, тако да их је заволела и моја унука Ленка (коју родитељи уче здравој исхрани, што значи без слаткиша), а ја се топим посматрајући је са „брчићима“ од прах шећера изнад усница... И сећам се својих дивних дечјих косјерских дана.
Две деценије касније, тај скоро непромењени чар, обојиће и успомене моје ћерке Јелене, Ленкине маме, коју сам понекад на неколико дана поверавала тетка Вери на бригу и уживање.
Морам још поменути незаборавну магију кувања „слатког“ по рецептури тријумвирата: Вера, Коса, Ружа. Од јагода шумских, белих трешања, вишања, дуња на коцке, лубендиња у девет вода! А тек од ружа! Свака је имала неку своју тајну, цаку или „мирођију“. Обавезно би се консултовале, претрчавале једна до друге, ритуално и свечано испробавале, искрено хвалиле, без сујете. Тај дивни дух малог места!
И још једна архаична слика живота у тим шездесетим годинама. Оно што се зове женска посвећеност домаћинству и уређењу куће за коју су се девојчице припремала од малена. А то значи у основи девојачка спрема: каква снежно бела везена постељина, јастуци, хеклани столњаци и шустикле, нецане и чипкасте завесе. И све се то ручно прало, штиркало, пеглало, да „шушти и дуби“. Кад се велики веш разастре по дворишту, као да је снег пао. Или га не износи напоље! Ја сам са занимањем слушала те женске разговоре; о памуку и дамасту који је управо стигао у радњу, о чипкама које се могу набавити за шивење постељине. О свечаним славским столњацима, и платненим салветама, о ажуру и белом везу. Ја сам то све тако скоцкано видела кад ме је тетка послала код Косе, нешто да донесем. Просто нисам знала ни где да седнем ни како да се крећем. На столу је, памтим добро, стајала стаклена ваза на „стопи“, то сам први пут видела, и у њој колачићи којима ме је послужила (такви призори се трајно урезују). Била сам збуњена и једва чекала да одем. Код моје тета Вере било ми је најлепше на свету, али такву педантност нисмо успевале да одржимо (ми смо „салон“, имамо промет муштерија. Истине ради, ове три Косјерке нису биле запослене у државној служби, биле су „само“ домаћице. Жене на којима куће стоје. Оне лепе куће на спрат, са балконима и терасама, са зеленим цветним двориштима.
Коса Ђуровић са мајком Гвоздом и оцем Здравком.
ЈЕЛА ГАЈИЋ, париска прича
Међу бројним муштеријама, пријатељицама, комшиницама које сам тих шездесетих година прошлог века виђала у „кројачком салону” моје тета Вере (објаснила сам у једној причици зашто наводници), посебна персона и у појави и у манирима била је госпођа Јела Гајић. Срела сам је можда двапут; једном ме је тетка „извадила“ из мог кутка испод сингерице да ме зачешља, пошаље да оперем руке, поучи да се не кријем иза њених леђа већ да се лепо поздравим и подигнем поглед ако ме нешто упита. То је било довољно да се унапред забринем; није ме тако припремала кад су свраћале Винка, Ружа, Коса... Али Јела, Јела је била жена која је видела света, која је путовала и даље од Београда, која је доносила нешто ново у наше мало мисто. Јесте она наша, али ипак је видела даље - говорила је моја скромна и простодушна тетка. У другом сусрету била сам већ велика девојка, све је било спонтано.
А кад се на степеништу појавила насмејана, распричана, округласта госпођа, пао ми је камен са срца. Била је тако непосредна, весела. „Па како си ми, Веро?! Имаш ли посла? Седи мало, сад ћемо ми кафицу!“ Онда поглед на мене: „А ти душо, како се зовеш? Колико имаш година, идеш ли у школу?“ И све је било готово. Тетка би послужила кафу, а ја сам могла да се повучем у мој кутак, и да посматрам. Госпођа Јела је била баш дотерана госпођа, уредна свежа фризура, лепа хаљина, ципеле и ташна у истој боји (што би се рекло у тону), руж на уснама, и оно што је мене баш фасцинирало, накит! Око врата, по моме сећању ланчићи, један, можда и више, лепи привесци, светлуцаве наушнице, и наруквице које звецкају, звецкају како помери руку! И још - подужи налакирани нокти! И тај покрет док прича, или приноси шољицу, нокти светлуцају, наруквице такође.
Моја тетка је била скромна; обожавала сам је. Умела је и себи да сашије лепу одећу, да „стави“ свечану фризуру, није се шминкала, нити лакирала нокте... да јесте, вероватно би и мени понекад намазала ноктиће.
Е сад долази најважније: Јела ставља на сто овећи шушкави пакет, лагано одвија, тета радознало загледа (и ја неприметно провирујем иза њених леђа), а ту је бар четири - пет тканина, све лепша од лепше, необичних дивних боја, свилене, сјајне... Јер госпођа Јела је недавно била у Паризу, накуповала је она још, али тек да и Вера види. Ту почиње онај жагор препун необичних речи. Ја се повучем испод машине и слушам: шантунг, Шанел, маркизет, воал, плиш, твид, старо злато, оранж, жипони, шлицеви, ришеви, жабои...
То је госпођа Јела описивала мојој тетки шта је видела у том Паризу, а тетка радознало и детаљно пропитивала шта се носи, које боје, који крој, какви материјали... И ја сам зането слушала тај бруј и замишљала како чврсто држећи руку моје тетке ступам том бајком, тим пољима (Јелисејским, касније сам разумела), све бљешти, ми застајкујемо пред излозима, не морамо да купујемо, само да видимо (добро, дао би нама теча Љубиша нешто и за трошак). Онда би госпођа Јела устала, па су један по један материјал прислањале уз лице, уз косу, спуштале низ раме, овијале око Јелиног струка. Добро, нећу коментарисати, могао је бити и нешто тањи, али под вештом Верином руком и избором одговарајућег кроја, то ће бити сасвим елегантно. Јела је већ раширила шарене часописе које је донела с пута и који су били право благо, тетка скида сантиметар који је „облачила” како ујутро устане, увек јој је око врата, узима свеску, отвара Јелину страну и пажљиво мери, записује и проверава по више пута. Договарају пробу, и поздрављају се. За тај дан је готово, тета прати госпођу до улице, а ја хитро узимам часописе и зачарано прелиставам. Онда се тетка врати, још осмехнута, помилује ме по коси и каже како би волела да негде отпутује. „Кад порастеш ти ћеш сигурно путовати“, каже ми замишљено.
Кад смо били старији ђаци, шести - седми разред, мој брат и ја смо за један летњи распуст прочитали два велика тома романа „Гроф Монте Кристо“ које је наш стриц оставио у селу. Можда још није било штиво за нас, али књига смо мало имали. Мени се тај Париз није свиђао па сам брату препричавала госпођа Јелину причу. Али кад смо стигли до „Три мускетара“, била сам уверена да је Јела ходала баш тим Паризом, а около ње госпођице у хаљинама „Милен де Монжо“.
Касније, кад сам порасла у велику девојку, један косјерски Монтањар из околине, коме сам дозволила да ме украде попут д'Артањана, и одведе у Београд (а то је на пола пута до Париза), обећавао је да ће ме одвести у Париз из своје незаборавне апсолвентске екскурзије. Већ пола века смо заједно, и делимо тај недосањани сан. Често се сетим плавог заноса у очима моје Вере док смо слушале париску причу госпође Јеле Гајић, давно давно у нашем Косјерићу.
 |
Чајанка 1991, Јела - друга с десна, већ у познијим годинама;
једна од оснивача АФЖ |
ГУГУЛА, теткина тетка
Када бих написала Гроздана Спасојевић, нисам сигурна колико би млађих читалаца, па и средовечних, знало о коме је реч. А Гугула - то већ звучи познатије. То је оно увек насмејано лице, седа локнаста глава, с наочарима. На лепој, већ историјској фотографији - документу, с једне од давних Чајанки која отвара и овогодишњи Фото албум на страници Туристичке организације Косјерић, дугачки сто препун женске лепоте, трећа на левој страни је Гугула. Насмејана, наравно, такву је и ја памтим.
Гроздана Спасојевић је рођена сестра моје бабе Радмиле Маринковић, дакле тетка моје тетке Вере Ђуровић, наравно и моја баба. Зато ће моја причица бити нешто дужа, јер и то ми је једна позната и драга адреса у Косјерићу.
Не знам шта значи њен надимак ни како га је добила, она је просто Гугула, један од косјерских „ориђинала“. Била је удата у Годљево, за Милана у Шестићима. Значи, и друга моја баба изабрала је момка у истом селу; има ту нешто, нису само Годљевке девојке лепотице, увек је било и лепих момака. А сестре су из Лучића, код Сече Реке.
Кад сам ја упознала моју бабу Гугулу, она се управо вратила „из прека“, из Баната. Мислим да је у Зрењанину са породицом провела више послератних сиромашних година, онда кад су и други одлазили у Војводину да се „снађу“, тамо је макар било жита. Гугула је мајка Милутинова, њеног обожаваног Мите, и свекрва Наташина, једне посве посебне снахе. Наташу сам упознала као средњошколка, била је модерна и лепа жена! Чак је помагала тета Вери у шивењу моје матурске хаљине, и њена је идеја била да хаљина буде црна. „То је тако елегантно“ - чујем је и сад, а у то време црно није било баш девојачка боја. Црно - да , мини - да, кожа - да, али за Цицу Гајић, Јелину ћерку! Јер она је тада била велика девојка нове епохе. Вероватно је било и других, али Цицу се морало запазити. Виђала сам је, нисмо се познавале. У мом случају бела машна је помирила модну дилему.
Гугула је становала у стамбеној згради поред СДК, после је ту била Пореска управа, и данас је ту, чини ми се, нека банка. Ја сам живела у кући у селу, тета Вера је живела у кући, а Гугула у стамбеној згради, и то је још једна необичност. Уз степениште па на спрат. А тамо, то је за мене био културолошки шок, и цивилизацијски! Мислим да није прејака формулација. Сада могу да схватим шта је у то доба значило отиснути се из Црногорског среза преко Саве и Дунава, у Војводину. (А тек у Америку!) И остати тамо више година. И вратити се потпуно промењен. Док је моја баба Радмила била забрађена великом марамом која се везивала испод браде, а испод мараме савијене плетенице, њена млађа сестра „пречанка“ била је ошишана и ондулирана и гологлава! Замислите! И другачије, скроз другачије се облачила, по господски! Многе ствари именовала је другачије, моја баба је вртела главом, другачије је кувала, другачије постављала сто!
Све унутар тог стана било је другачије, поготово спаваћа соба. Спасојевићи су донели комплетан намештај, ја сам била опчињена: огроман шифоњер облих линија, необичних шара (то је била ораховина), пресијавао се јер је био лакиран, ваљда. Неколико фиока са чудним великим дугмадима за отварање. На једном зиду огромно огледало скоро до пода! Са нахткаснама са стране и полицама на којима стоје најлепше могуће „играчке“- стаклене фигуре: роде, гуске, голубови; вазнице, тацнице, чинијице...То ја нисам умела ни да замислим, а тек где да видим?! Стајала сам опчињена, као Алиса у земљи чуда! Куд год се окренем - видим себе у огледалу! А са плафона ме гледају четири или пет великих стаклених кугли, зеленкастих или ружичастих, свеједно, и кад тетка или Гугула кликне на прекидач - цела соба забљешти! Ја то нисам ни покушавала, као што се нисам усуђивала да било шта додирнем! Било ми је довољно само да будем ту. Врхунац те посете, баба и ја смо остале два - три дана, био је одлазак на спавање. Људи моји! Гугула је скинула сјајне брокатне прекриваче и чудесне украсне јастучиће од сомота који су ми личили на огромне руже, са огромног брачног кревета, и ми смо урониле у пласт пене! Уствари у право паперје! Велики ваздушасти јастуци, огромни а лагани покривачи - перине, били су свуда око мене, и на мени. Написала сам негде да сам била ситно дете, мислила сам да ћу се угушити у кревету. Сутрадан сам слушала од Гугуле о белим стадима гусака и патки како шетају банатским шоровима, и како се тамо живи, и колико су велики клипови кукуруза и огромне бундеве и дулеци... Закључила сам да се Гугула вратила јер није могла да се навикне на ту равницу бескрајну, са мало шуме, а уствари њен муж Милан се разболео и морали су назад. Њега нисам упознала. Ја сам та два дана била изван света.
Гугулу памтим и као једну од старијих жена које су са обе стране улице, предвече, седеле на клупама, разговарале и пратиле шта се дешава у чаршији. То им је био вечерњи излазак, друштвени живот. Као средњошколка дошла сам у Косјерић на праксу, у „Елкок“. Што ће бити судбоносно за мене. Свакога јутра долазила сам пешице из Годљева, поподне се враћала кући. Понекад сам остајала да преспавам код моје Вере, и то је било узбудљиво. Главни догађај је био корзо, та чувена променада, штрафта. Једва сам чекала да изађем, али уз строго поштовање правила за добре девојке. То већ знате: „Добре ђевојке оне иду у рај баш све, лоше ђевојке иду куд год зажеле“. Моја добра тетка најозбиљнијим гласом упозоравала је, наређивала чак, има се шетати само главном улицом, и само осветљеним делом, од „Парка“ до „Вујића кафане“! „Немој да си отишла у мрак! Нећу ујутру кад пођем у чаршију да ми неко каже како су те видели овде и онде! Ако нико, Гугула ће ми одмах рећи!“ (Верујем да не би, била је тако доброћудна.) И повратак до девет! А летњи дан. Мрак је тек од девет. Била сам љута, она мени не верује, али поштовала сам. Добро, и нисам баш увек. Све остало је историја!
Моја Гугула почива у Годљевском гробљу, двадесетак корака од сестре Радмиле. Верујем да сада, у миру и без журбе, разговарају о дивним давним временима. Обиђем их кад год долазим. Требало би и чешће, знам.
