понедељак, 12. јун 2017.

Дан судњи


Фотографија преузета са:
 Pinterest - Chicago History


Испред улаза старе четвороспратнице, у елитном делу Чикага, одмах уз само језеро, радници од раног јутра слажу свежњеве паркета. Из оближњег камиона износе их шесторица Пољака, од којих, судећи према изгледу, ниједан није старији од 35 година.

У зграду ћемо их уносити 70-годишњи Вио - Вито Корлеоне - како га ја зовем, 46-годишњи Доријан, звани Дору, најмлађи и најснажнији од нас, 37-годишњи газда Кристијан и ја.

Зграда се потпуно реновира споља и изнутра. Нема лифт. Тачно 550 свежњева голог и тврдог, необложеног дрвета ће лежати у две подједнаке гомиле испред улазних врата. Однећемо их степеницама и равномерно распоредити на сва четири спрата, почевши од последњег. Пре него што смо са уношењем и почели, Кристијан одлази неким послом, каже вратиће се за два сата. Чим је отишао, ја безуспешно покушавам да организујем " побуну робова", говорећи Румунима да је све то на шта нас тера Крис, сулудо, неприхватљиво и немогуће обавити.

Кажем им да толико много паркета само  нас тројица или четворица ни до судњег дана нећемо бити у стању унети. Узалуд им причам да ћемо пре умрети него за један дан цео посао завршити. Предлажем им да га одмах позовемо и захтевамо да унајми и на градилиште доведе још неколико људи или макар да набави чекрк. У очима им се види да се са мном слажу, али ћуте. Немају папире, плаше се да ће изгубити посао.

И тако је, око девет сати тог јутра, почела наша голгота...

На нашој стази бола, на путу ка нашем претећем брду, не беше ничег узвишеног, херојског и светог - ни мало божанског. Тог злокобног јутра,  ми смо много више личили на три старе, ислужене раге, упрегнуте и осуђене да вечно и у круг окрећу жрвањ старинског млина, све док једног дана или једне ноћи не падну мртве.

Све тече мукотрпно, тешко и споро. Прве свежњеве носимо на последњи и највиши спрат. Напољу је већ топло и спарно. Унутра је још врелије и загушљивије. Зној липти. Пијемо огромне количине воде. После сат времена рада, почињемо да правимо све чешће паузе. Мене жуља лево раме. Покушавам да паркет носим на десном, али само накратко; све ми одједном постаје незгодно и не иде на руку. Свежњеви су дугачки, запињу о зидове. Убрзо одустајем. Одједном, пада ми на памет да пробам да на лево раме ставим штитник за колена. И за дивно чудо - успева ми. Други штитник дајем Доријану. Стари лисац, Вито Корлеоне, унапред се припремио. На рамену носи некакву кожну ствар прекривену вуном непознатог порекла. Може бити да је од овна. Претпостављам да је из домаће радиности, мало ремек-дело румунског народног стваралачког духа, те непревазиђене балканске досетљивости и оштроумности.

После два сата сизифовског пењања и спуштања, почиње да ме боли сваки део тела, али, зачудо, не и доњи део леђа, где сам бол најпре очекивао. За сваки случај гутам неколико таблета против болова. Лек за кратко време почиње да делује. Убрзо се осећам боље. Свети "адвил", говорим сам себи у браду. Пролази још један сат, а од  Кристијана ни трага ни гласа.

Како време одмиче, све више очајавам. Захтевам од Виа и Доријана да одмах сви заједно престанемо с радом. Опет само ћуте. Размишљам да сâм одустанем, али чињеница да не осећам бол у доњем делу кичме тера ме да наставим даље... Већина осталих радника у згради нас сажаљиво посматра. Тек понеко нас гледа са подругљивим смешком на уснама.

Одједном, као гром из ведра неба, Доријан одлази и седа на свежњеве који леже напољу и не жели више да се помери.  Прошао је већ четврти сат од како смо са уношењем дрвета кренули. Узима телефон и с неким жустро и љутито разговара. Нагло прекида разговор, страшно псујући. Не познајем румунски језик, али разумем румунске псовке. Схватам да псује Криса. Само десетак минута касније, наш Дору ће заувек нестати у непрегледним беспућима скоро непроходне чикашке џунгле. Убрзо потом, коначно долази Кристијан. Донео је ручак, тешку и масну мексичку храну. Немам никакву жељу за јелом. Остављам моју порцију по страни, пијем ледену кафу, пушим и узимам још таблета. За време ручка Крис покушава да нас оживи и развесели. Брзо одустаје. Међу нама влада гробна тишина.

Неколико сати касније,  напустиће нас и наш стари, добри "capo di tutti capi", поштовани и уважени Дон Вито Корлеоне, неприкосновени вођа наше невелике, слабо плаћене, али свом послу веома посвећене и опаке групе професионалних убица, како волимо да се називамо. Одлазећи, каже ми: "Унео бих ја то све у зубима, да сам упола млађи, али нисам. Имам 70." У том тренутку грозничаво размишљам да ли да пођем за њим или да останем...

У свом роману "Архипелаг гулаг", А. Солжењицин прича истиниту причу о човеку кога је упознао у истражном затвору. Морам овде да напоменем да су у том ремек-делу светске књижевности све приче истините. Човек о коме је реч, наставник или средњошколски професор, колико се сећам, био је већ стар и нарушеног здравља. Имао је више од 60 година и патио је од више различитих болести. Сам Солжењицин каже да му у суровим условима совјетских истражних затвора није давао више од 2 - 3 недеље или 2 - 3 месеца живота. Неће писац бити мало изненађен када га је поново срео у још бруталнијим условима колимских гулага, две или три године касније. Наиме, човек је изгледао и деловао много снажније него кад га је први пут видео. Касније су причали. Рекао му је да је био здравији и да се осећао много боље зато што је чврсто и непоколебљиво одлучио да, упркос хладноћи, глади, тешком физичком раду и у инат њима, тамновање - преживи.

Не пада ми на памет да се поредим са јунаком Солжењицинове приче. Ја сам у том тренутку чврсто и непоколебљиво одлучио да - ни по коју цену - не одустанем тог једног јединог дана, притом, добро знајући да ме тамо "ипак чека проклето Лијевно ђе у њему бјели се кула."

И тако, на самом крају, на самој ивици амбиса,  остадосмо сами и осамљени Кристијан и ја...

Гутам све преостале пилуле одједном. Недуго затим, осећам се омамљено, али, истовремено и некако лако и лепршаво. Чини ми се могу да полетим. У једном тренутку неопрезности, о лету сањарим... "Лети ко лишће што вир га вије, за лет си, душо створена. За земљу није, за покој није цвијет што нема коријена", кроз мисли ми пролећу бесмртни, вечни Ујевићеви стихови... Али живот није поезија. И није бесмртан и вечан. И ( опрости Тине) - нема душе. Живот  - то су само свакодневни страх, бол и стрепња - стешњени између два ништавила. Живот је свакидашња јадиковка, а ти си је живео, о њој си писао, ти би, Аугустине, то требало најбоље да знаш... Гледајући одозго, с врха  степеница према дну, у тамно, зјапеће, нешироко "ждрело звери", прекривено изваљеним гредама препуним ексера, поломљеним стаклом, изломљеним комадима армираног бетона, помисао на "слетање", тренутно ме испуњава дубоком, свепрожимајућом језом, која леди крв у жилама.

Ипак, и после те краткотрајне опијености љубавном чежњом за и судбоносног флерта са "царством небеским", а одмах потом, мучног али брзог отрежњења, цео свет ми у глави још увек изгледа смешно и искривљено. И  Христ сам, крунисан венцем од трња, и сироти сам Сиротановић Алија, чистог тела и невине душе, што из црних угљенокопа Креке, дубоко у утроби земље, својом племенитом, врелом крвљу храни и греје нас -  проклете, подле, погане и зле.

У згради одавно више никог нема. Чује се само шкрипање дрвених степеница под нашим ногама. Пролазе сати, гомила свежњева испред зграде се смањује... Крис носи по два паковања истовремено, док ја, крајњим напором воље, без иједног преосталог атома физичке снаге, очајнички покушавам и некако успевам да, један по један, носим свој  - окрвављени крст -  свој свежањ голог, као камен тврдог дрвета. Изненада, кроз главу почиње да ми тутњи добро познати натпис са капија нацистичких конц-логора. И на српском и на енглеском све гласније и гласније изговарам: рад ће те ослободити, work sets you free, рад ће те ослободити... Румун се окреће, гледа у мене, помишља да сам полудео. Смејем се неконтролисано, морбидно уживајући у сопственој агонији.

Напољу је остао последњи свежањ. Лежи у блату. Кристијан га дохвата. Киптећи од беса и мржње према себи , свету, вриштим: "Остави, ја ћу!!!" Одмах се повлачи. Односим га на први спрат и испуштам према поду. Тврдо, голо, необложено дрво ми за длаку промашује стопала. Полако, као у успореном филму, спуштам се и седам на њега, оdjедном схватајући истину свих истина - истину над истинама - ту страшну поруку свих конц-логора и гулага овога света - рад ће те ослободити - "Рад ослобађа!!!", урлам у себи.

Спуштам се низ степенице, излазим напоље и ширећи руке лежем на голу земљу. Гледам у мркло небо. Изненада, долазећи ниоткуда, почиње да дува снажан и хладан ветар. Цео дан и цело вече од њега не беше ни наговештаја. Благословено ми струји кроз сваку пору, сушећи зној, полако односећи врелину, бол, бес, јед из усијаног, изранављеног тела и из ужарених мисли. Крис одлази да закључа улазна врата од зграде. Враћа се назад и стаје изнад мене: "Хајде, дижи се, цео  дан се излежаваш, знаш да се кухиња у Бурбону затвара у поноћ... Закаснићемо на вечеру." "Кристо, ј.... те вечера! Све што нам је требало, био је чекрк."

Споро устајем и полако се тетурам ка возилу... У даљини почиње да сева...

Стеван Ступар, Чикаго, САД
2016.

недеља, 11. јун 2017.

Oлуја над Чикагом


Oлуја изнад језера Мичиген (аутор фотографије: Димитар Јанев)

Олуја над Чикагом увек се појави брзо. Прикраде се попут мачке. Удари изненада као убица из сенке. Сручи према земљи свој тешки товар воде и орканског ветра. Испара небо силином божијег гнева, да би, понекад, већ у трену нестала у даљини... 

Дан први... 

Седим беспослен у кафеу Бурбон. Скоро ће подне. Унутра неколико пензионера; чини ми се, већ одавно играју карте. Као и увек, у бирцуз су дошли први; из њега ће се, дубоко после поноћи одвући последњи. Вратиће се полако, ногу пред ногу, у своје опустеле домове. Тамо ће их чекати сени, слике и успомене на њихове давно умрле супруге да им, и добру и у злу, док их смрт поново не састави, помогну да преживе још једну ноћ. Али тамо неће бити њихове нетрагом нестале деце, због које су и крв пропишали, да, у љубави и у мржњи, воде дуге, очајничке, већ унапред изгубљене ратове. 

Нешто касније, у кафану улази човек жустрих и одлучних покрета, озбиљног лица и седа за сто у близини. Виђао сам га и раније, али не знам ко је. Остали гости му прилазе и поздрављају га. Неко му нешто говори мало касније, главом показујући у мом правцу. Одједном се окреће према мени и пита ме да ли бих радио на грађевини и да ли имам икаквог искуства. Као из топа одговарам да бих, и да искуства имам. "Радио сам цело једно лето са Црнотравцима кад сам имао 17 година", кажем му пун наде. Смешка се у неверици и благо одмахује руком. Ипак, више из очајања него из очекивања да ћу добити посао, устајем од стола, прилазим му и немо остављам свој број телефона, нажврљан на парчету папира. Невољно га узима и који минут касније одлази. Чим је из кафане крочио, почињем да псујем сам себе због сопствене непромишљености и изваљене глупости. Али само петнаестак минута касније, неочекивано стиже позив... Градилиште је близу, свега двадесетак минута хода од места на којем станујем, а станујем код добрих пријатеља Борке и Неђе В, тако да имам довољно времена да се припремим... 

Тамо ме у четири поподне чека главни мајстор Миралем, који ће се само неколико дана касније тешко повредити. Дочекују ме и два љута Бугарина и један добрано нацврцани Чех, који ће ускоро бити послат кући на трежњење. Чека ме и Гордана, а ту је и Ћазим, човек који ми је дао посао. 

Дају ми чекић и пајсер да ломим такозвани "суви зид". Први пут замахујем чекићем и уместо врха пајсера погађам шаку којом га држим. Осећам страховит бол, али срећом на рукама имам радне рукавице. Купио сам их код Пакистанаца за долар и 25 центи, само сат времена раније. Бол брзо јењава. Никад ми у животу долар и 25 центи нису били вреднији него овог тренутка, говорим сам себи. Касније, током вечери, придржавам неке цеви, док их мајстор Миралем сече. Варнице врцају на све стране. Стављам сунчане наочаре да заштитим очи. Ускоро сви приметише. Почињу да се гуркају и кикоћу." Шта, јеси ли ти то посао на плажу!?", Гордана добацује. Помало осрамоћен, скидам их. И њих за долар и 25 центи купих код Пакистанаца. Али никад ми долар и 25 центи не беху безвреднији него сада, ругам се сам себи. И тако, мало по мало, сат по сат, корак по корак, посртање по посртање, пад по пад, заврши се у једанаест сати увече мој први дан на послу. Без имало снаге, очајан, са тупим болом у леђима, некако га преварих, издржах и преживех. Шест недеља касније доћи ће на ред и тај - судњи дан - тежак и врео, праћен паклено дугом, ужареном ноћи - време које никад нећу заборавити. Али то је већ нека, сасвим друга и веома дуга прича... 

Оно што ја нисам могао покидати чекићем и пајсером, браћа Бугари су кидали голим рукама. Оно што они нису били у стању покидати голим рукама, Гордана је, чини ми се, могла искидати голим зубима. Ова бивша активна гимнастичарка, која је због тешке повреде напустила спорт који толико воли у осамнаестој години живота, у сваком свом замаху спајала је и обједињавала најмоћније људске покретачке силе, схватићу касније. Бес и мржњу и према људима и према ђаволу, исконски нагон за опстанком помешан са животињском жудњом за животом и бескрајну мајчинску љубав према првом, последњем и јединим птићем преосталим у гнезду. А пред бесом, мржњом, љубављу и жудњом спојеним и сједињеним у једну и јединствену рушилачку и разарајућу снагу, нема тог зида, који неће пасти, не постоји железо, које неће бити пресечено. 

Неколико дана касније, она и ја износимо отпад из зграде и одлажемо га у контејнер у дворишту. Изненада и ниоткуда над градом се навлаче црни облаци, почиње да дува све јачи ветар, праћен грмљавином, а одмах, потом, крену да лије тешка и тамна, непрозирна киша. Бежимо унутра. Над Чикагом бесни олуја...

"Само неколико недеља пре него што је требало да се породим, почеле су компликације, праћене све јачим боловима. Једне ноћи су ме пребацили у болницу... и то је било то... Лекари ће ми сутрадан рећи да сам се вратила из мртвих, али не и дете. Морало је бити жртвовано да бих живела ја... дете је било мушко. Рекли су ми и да више никад нећу моћи родити. Казали су то пред мојим момком, несуђеним оцем детета и човеком за кога је требало да се удам. Био је син јединац... И сам знаш шта то у проклетој Србији значи... Док је одлазио, видела сам му сузе у очима, али већ тада сам знала да је све готово, да венчања неће бити... баш као у оној песми, знаш... Само што то нисам била ја, која венчање није хтела... Била је то његова мајка, која је од самог почетка наше везе била хладна и резервисана према мени и која је ме увек сматрала уљезом... туђинком која се појавила ниоткуда да јој украде и преотме јединог сина... Неколико месеци касније свему је дошао крај... Не, после одређеног периода нисам се више осећала лоше. Било ми је жао детета, жао ми га је и дан данас, али нисам жалила за њим. Временом сам схватила да га никада превише нисам ни волела...Ваљда срећна што сам још увек жива и жељна свега што сам у животу пропустила, почела сам да се забављам... и да пијем... И тако, из недеље у недељу, из месеца у месец, из године у годину, забављала се, пила, забављала се... Нећу да кажем да ми није било лепо, ако знаш на шта мислим...

А, онда та свадба... права српска. Два дана и две ноћи сам пила, пила... и пила, да би се трећег дана у касно поподне пробудила поред нагог мушкарца, чијег лица очајнички покушавам да се сетим... Био је млад, млађи од мене, таман и... леп, божанствено леп... Сутрадан ме није ни погледао... Брзо сам схватила зашто је одабрао баш мене... Била сам му најлакши плен... Знаш , ви мушкарци сте попут дивљих животиња, увек ловите најслабије и најбеспомоћније у крду... Само што сте ви сто пута гори од најгорих животиња... Е, не умишљај, молим те, шта ми све то за кратко време наприча... Е, баш си ми ти као нешто бољи од других, све се надам... Узгред, сећаш ли се оно кад ти је Ћазим већ првог дана рекао да ја радим за тројицу - тројицу какав си ти... Е, то ти је била једина паметна ствар, коју си за целу ову недељу, колико си овде, изговорио... Не памтиш ли да ти је требало два дана почнеш да разликујеш жицу за струју од цеви за воду, чиме си оборио светски рекорд... и за то прими моје искрене честитке... Али то је још и добро, с обзиром на твоју босанску главу... Чак и то сам ја морала да ти покажем... 

А, онда, а, онда се десило... само се десило... Као гром из ведра неба... Баш као што се над Чикагом, ниоткуда појави олуја... Изненада и неочекивано, остадох трудна...

Ох, Боже, какав дар... Чиме ли сам ја заслужила такву срећу? 

Бог, ипак постоји... Постоји ли? Реци ми да постоји, реци ми, молим те." 

Невреме је изненада стало. Сами смо. Враћамо се на посао. Напољу, окупан светом водом, обасјан божанском поподневном светлошћу, град блиста, чини ми се, као никад пре. 


Стеван Ступар, Чикаго, САД
2016. година


,,Печурка'' над језером

четвртак, 06. октобар 2016.

Хан као симбол старе архитектуре у Косјерићу




Судбина старог Хана у Косјерићу у рукама је нас, Косјераца. Да ли ћемо имати довољно снаге и памети да га сачувамо, исто питање важи и за друге симболе вароши која има историју и драгоцености вредне чувања и неговања.

О коренима Косјераца или Косјерићана, како вам воља, може се прочитати у претходном посту:
,,Под Ловћеном зелени се трава'', а овде настављамо причу:

Владан Јовановић, приређивач фототипског издања Павловићеве ,,Ужичке Црне Горе'' 1995. године, у III делу: ДАНАШЊИ ПРЕГЛЕД ПОРОДИЦА У СЕЛИМА КОСЈЕРСКЕ ОПШТИНЕ, каже:


,,Најпознатија кућа средином XIX века су Радојевићи, директни потомци Антонија Косијера. Поштовани Недељко Радојевић, пандур и трговац који је основао среску канцеларију и прву механу, 1854. године, није имао деце, па је усвојио некаквог Николу, тако да су после Недељкове смрти Николићи, потомци Николини, постали власници његових непокретности. И данас се један крај Косјерића зове по Радојевићима, а и ове данашње Николиће често називају Радојевићи (данас их има 3 куће).


Гајићи су били угледна учитељска и официрска породица, дошли су у Радојевиће, односно Николиће. Ова кућа, једна од најугледнијих у срезу, била је увек широм отворена за многе виђене и угледне људе тадашње Србије. Павле Гајић и његова супруга Круна Поповић - Гајић су били први учитељи у Ражани (1906 - 1914).

Још једна угледна трговачка кућа која је дошла из села су Милићи. Први је трговину основао Здравко Милић, па је касније пренео на свог сина Драгољуба. Данас пета генерација Милића живи у варошици, али се нико од њих не бави трговином, мада имају трговачког духа.

Ерчићи на Ваочу, дошли из Сече Реке, држали су трговину. Поповићи из Субјела су били виђена свештеничка кућа. Марковићи из села су познате занатлије. Божо Николић - Знак је познати кафеџија, родом из Бјелоперице. Цајићи, дошли из Субјела 1925. године, имали су кафану ,,Код два багрема'', на месту садашње стамбене зграде код ,,Беобанке''. Ковачевићи су са Градине и њихов је био Хан до 1945. године. Ђуровићи су држали кафану, а наследник чика Живко је био врло окретан и предузимљив трговачки путник. 

Веома стара фотографија Хана

Радмиловићи су имали опанчарску радњу и касапницу. Милићевићи - Глоберовци су држали кафану. Цвркотићи су са Златибора , бавили се трговином. Милићевићи - Рундовци, занатска породица, из села, и данас су витална породица. Стојановићи су из Мачката, најјача трговачка кућа у Косјерићу. Петронијевићи, из села, су занатлијска породица и директни потомци Антонија Косијера. Вранешевићи, занатлије, су са Златибора. Грбићи су позната занатлијска кућа (Грбићи су дошли из Костетице код Пријепоља прво у Рошце, , па одатле у Косјериће. Иначе, у Рошце их је довео калуђер и настојатељ манастира Никоље. И данас их има у Каменици), и данас имају каменорезачку радњу. Старчевићи су касније дошли из Ужица у кућу Ракића, иначе, трговачка породица. Вукосављевићи су из Субјела, занатска породица. Вујићи су држали кафану на месту где је садашњи хотел. Петронијевићи из Брајковића су ималикуће на месту данашњег тржног центра. Петровићи из Брајковића су имали кућу  на месту данашњег Дома пензионера (Стара пошта). 

Занати који су постојали у варошици Косјерић у првој половини XX века: опанчарски, пекарски, угоститељски, обућарски, ковачки, поткивачки, браварски, коларско-пинторски, столарски, каменорезачки, црепарско-цигларски, кројачко-шнајдерски, терзијски, бојаџијски, фотографски, месарски, посластичарски, содаџијски и трговински.

Поред ових заната, постојали су и грађевински предузимачи, апотекарске радње, лекари (срески и приватни) и адвокатска канцеларија.''

Зграда Хан данас је под заштитом државе као значајан историјски споменик, али у лошем стању. Зуб времена је учинио своје. Додатно је оштећен и у земљотресу који је прошле године погодио Косјерић. Одавно постоји потреба за ревитализацијом, али недостају средства. 

Туристичка организација је припремила пројекат рестаурације са предлогом адаптације у Визиторски центар са сталном изложбом о историји Косјерића. Нешто као Градска кућа у којој би се вршили пријеми, венчања и сл.

Косјерци су 1979. године у знак захвалности оснивачу Косјерића подигли спомен бисту испред саме зграде. Аутор је вајар Мирослав Протић.

А сутра се открива и спомен биста кнезу Алекси Поповићу, команданту Ужичке нахије, аутор је академски вајар Велимир Каравелић (иста је данас откривена и у Ужицу у Градској кући), а за реализацију заслужно је Општинско удружење потомака ратника 1804 - 1920. ,,Љубомир Марић'' Косјерић. Нека ово буде и додатни подстицај да се у догледно време изнађу могућности за реализацију пројекта ревитализације овог значајног здања.

Хан из ,,Чувари баштине'' 1989. а фотографија је из 1949.

Хан пре него што посекоше дрвеће

Стара зимска фотографија Бранка Остојића

,,Први пут с оцем на јутрење'', 1992. 

,,Први пут с оцем на јутрење'', 1992. 

,,Глава шећера'', 1991.

,,Глава шећера'', 1991.

23.05.2013. Уметнички прес караван

Хан пре неколико година

Хан пре неколико година 

Хан пре неколико година

Хан из 2005.
Осамдесете


,,Чобански дани'' 2016.

субота, 10. септембар 2016.

Под Ловћеном зелени се трава

Са путовања у Косијере, прапостојбину Косјераца


Ево већ трећи дан је како сам се вратила са пута и не успевам да запишем оно што морам, и то због тога што ме интернет одвлачи на разне стране црногорске, а све време из главе не могу да избацим песму из наслова. 

Предели, људи са којима разговарате на пределима, пријатељи који вас дочекују на пределима -градира се за мене као позитив, компаратив, суперлатив.

Путовање до Цетиња било је и више него пријатно. Са Банетом (или Баном, како се овде код нас мења) имало се o чему разговарати током путовања од око 7 сати, али за мене посебну драж су представљале ,,непознанице'' зване Јелка и Вида. Жене из Косјерића које сам познавала само ,,из виђења''. Чланице КУД ,,Дукат'' са својим уметничким рукводиоцем, г.дином Баном Вукотићем који је овога пута био и у улози возача. Сада могу да кажем да сам сигурна да ћемо наставити сарадњу.



А како је све почело?

Давне 1981. године успостављено је пријатељство између Косјерића и Косијера, и са једне и са друге стране још увек немамо материјалних доказа о томе, али учинили смо неке кораке да се то пронађе.

Након 25 година, дакле ове године, књижевник и песник Радојица Радовић из Косијера, пролазећи са сином кроз наш крај, присећа се овог споразума о пријатељству и одлучује да сврати у Косјерић.



Радојица се присећа и споменика првом досељенику у Косјерић - Антонију Косијеру, Косјерић је заиста једно од ретких насеља које је подигло споменик свом оснивачу (1979. године) и то испред старог хана, зграде коју је управо подигао Антоније, каже се, 1854. године.




Љубомир, Љуба Павловић: „Ужичка Црна Гора“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925. - каже (за село Косјерићи):

,,Најраније досељена породица су Косијерци. Некакав Антоније Косјерац дошао је врло давно с Косјера у Црној Гори, пао у Палеж и по дну њега населио се. Антоније је имао три сина: Радоја, Сретенија и Петронија, потомци су познатији по Радоју него по Антонију. Ова дуговечна, богата, трговачка породица умела се увек истицати и давати највиђеније представнике селу и околини. Деобама Антонијеви су потомци растурили се и сада их има на старом месту, у Дрмановини и Палежу под презименима: Сретенијевићи, Јовановићи, Петронијевићи, Ђорђевићи и Радојевићи, 22 куће, славе св. Николу.''


А за друмско насеље Косјерићи:


,,Oва мала варошица је на ставама Лимца и Скрапежа, мало више ушћа Кладорубе у Скрапеж. 1893. год. дотадашње село Косјерићи проглашено је за варошицу. Први темељ оснивања овог насеља дао је Антоније Радојевић трговац и пандур канцеларије среза црногорског 1854. год. када је на ставама Лимца и Скрапежа подигао путничку механу. За Радојевићем су његови сељаци из породице: Гога, Петронијевића, Љубичића и Марковића, који су имали имања по Лимцу и око његове механе подигли омање бараке и дућане, уселили се у њих као занатлије и трговци или дали странцима. За овим је Радојевић успео да и срез премести из Ужица у ово место, пошто је претходно подигао зграде за канцеларије и станове за чиновнике.''


Из фусноте:


,,У прва времена стварања наше државе старешине појединих административних јединица узимали су за служитеље најугледније и најбогатије људе. У срезу црногорском коцка је пала на богати дом Радојевића из Косјерића, те је баш његов старешина отишао у пандуре и остао до смрти у тој служби. Пандур онога доба није био обичан слуга. За Антонија се и данас прича да је био старији у суду од капетана. Иако је био пандур, Антоније је био уз то и прави трговац, и никад није тај посао напуштао. Због тога је и оставио после смрти велико богатство.''


Владан Јовановић, приређивач фототипског издања Павловићеве ,,Ужичке Црне Горе'' 1995. године, располаже још прецизнијим подацима:

,,Најпознатија кућа средином XIX века су Радојевићи, директни потомци Антонија Косијера. Поштовани Недељко Радојевић, пандур и трговац који је основао среску канцеларију и прву механу, 1854. године, није имао деце, па је усвојио некаквог Николу, тако да су после Недељкове смрти Николићи, потомци Николини, постали власници његових непокретности. И данас се један крај Косјерића зове по Радојевићима, а и ове данашње Николиће често називају Радојевићи (данас их има 3 куће).''

Владан Јовановић, између осталог, каже и следеће (објашњавајући порекло топонима Косјерић):

,,Убедљива је и готово неоспорна претпоставка да су овај топоним одредили почетком XVIII века досељеници ,,с Косијера у Црној Гори''. (Љ. Павловић).

Лексички, појам Косјерић (косјерић) различито значи. Консултујући речнике српскохрватског језика, налазимо следећа тумачења:

1) косијер: криви нож за резидбу;
2) косјерић: деминутив за косијер;
3) косјерићи: врста веза (,,везено на оканца и косјериће'');
4) косијер (дијалектолошки): ,,упорит човек'', ,,напето момче'', ,,оштар човек'';

Ваљало би испитати колико метафорика последњег значења одговара природи људи по којима је Косјерић добио име.''

Веома стара фотографија хана у Косјерићу
Aли, да се вратим нашем путовању. Била је то узвратна посета, дакле најпре су људи из Косијера били на ,,Чобанским данима'' и то је изгледало овако

А ми смо морали испунити обећање дато на ,,Чобанским данима'' и посетити наше нове-старе пријатеље приликом њиховог ,,Пошедка у завичају'', а та манифестација изгледала је овако

Наши домаћини били су дивни: срдачни, гостољубиви, расположени да нам покажу своје особености, поносни на своје порекло, срећни да могу да поделе са нама свечарско расположење. Време је било прекратко да бисмо открили све чари Цетиња али и оно што смо видели заиста је импресивно!

Сачекао нас је, на улазу у Цетиње, Рајко Радовић, гуслар (упознали смо се за ,,Чобанске дане''). Одмах нам је предочио јасан план што ми се веома свидело јер то указује на једну озбиљност и  истинску гостољубивост. Одвео нас је на ручак а потом сместио у хотел да бисмо што пре кренули пут Косијера. Пре тога стигао је да нам покаже и Цетиње у брзом разгледању од сат времена. Фотографије које видите овде направљене су мобилним телефоном, али зато је г.дин Бане Вукотић то урадио квалитетније, погледати овде



















На путу за Косијере наш домаћин Рајко приповеда нам о свом крају...

Пре него поделим утиске о Косијерима - копираћу веб портал ,,Порекло'':

БРАТСТВА ПЛЕМЕНА КОСИЈЕРИ

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић
Преглед је прављен према раду Андрије Јовићевића „Ријечка нахија у Црној Гори“ (1911) и показује стање с почетка 20. столећа.
Племе Косијери налази се у најсеверијем делу Ријечке нахије. На северу се граничи са подручјима катунских племена Цетиња, Ћеклића и Бјелица, као и Љешанске нахије, а са свих других страна окружено је Цеклином. Косијерима је припадао и један део данашње бјеличке територије, но, током 18. столећа, Бјелице су га преотели од Косијера. У турским дефтерима за Црну Гору са почетка 16. столећа (1521, 1523) као заселак Косијера уписани су Микулићи, који су касније ушли у састав племена Бјелица. Старије становништво Бјелица највероватније је било блиско или можда и сродно / орођено са старијим становништвом Косијера. Нови досељеници у Бјелицама (Орловићи и др.) су, након што су се умножили и ојачали, у 18. столећу чинили велико насиље и отимачине околним племенима, нарочито Косијерима који су им били први на удару, па чак и својим бјеличким суседима у Томићима и Микулићима. Тада се ово старије становништво јужних села у Бјелицама раселило, делом и у Косијере. Због сталних притисака већих племена око Косијера, косијерско становништво се много исељавало, те је матично племе увек било малобројно.
Према братственом предању, заснивачи варошице Косјерић у западној Србији су ту дошли из Косијера, и место где су се настанили назвали према завичају: http://www.poreklo.rs/2014/01/03/poreklo-prezimena-selo-kosjeric-kosjeric/
Насеље Косијери је веома старо. Овуда је у средњем веку пролазио важан пут из Приморја према унутрашњости Зете, те се уз друм развило насеље. Такође, постојала је и тврђава под називом Соко-град, чије развалине и данас постоје. Област где се зачело насеље називана је Корито, у данашњем засеоку Косијера, Плоча.
У племену постоје две веће целине, Косијери и Ђиновићи, које се могу сматрати засебним селима, а састоје се од више заселака. Косијери се састоје од заселака: Орашани, Плоча, Селишта и Посајке, а у Ђиновићима су засеоци: Студени До, Дубоки До, Јаблан-до, Кулендрија, Вуков До, Црна Корита, Љесковци, Воднички До, Под-соко, Подајглас, Зогове Лазине.
Први помен Косијера је из 1435. године у једном которском документу (Cossieri). Назив Косијер је вероватно коришћен и као презиме, тако је остао упамћен писар Ивана и Ђурђа Црнојевића, Никола Косијер. А 1565. у Котору се јавља неки Фрањо Косијерић, највероватније пореклом из Косијера. Није искључено да је назив племена настао од братственог имена старог братства које се овде прво населило.
Племенска слава Косијера је Мала Госпођа (Рођење Пресвете Богородице, 8/21. септембра).
Братства у Косијерима:
Старинци:
Перишићи (Мала Госпођа) у Косијерима су једино живо братство за које се поуздано зна да је стариначко у племену.
Ђиновићи су били велико стариначко братство, по којем је названо и матично село. У једном которском документу из 1496. године помиње се Брајан Ђиновић из Косијера, док jе у турском дефтеру из 1521. године, један Ђиновић уписан у поседу баштине у Драгосалићима у Љуботињу. Ђиновићи су се током 16, 17. и 18. столећа исељавали, све док се братство није сасвим иселило из Косијера.
Од родова за које се зна да потичу од косијерских Ђиновића су Ђиновићи у Васојевићима (Краље), Вукићевићи у Приморју (Ластва) и Сакари у Љешанској нахији и Враки.
Радијевићи су били велики стариначки род у Косијерима, који се вероватно иселио током столећа. Они су уписани као заселак Косијера у турским дефтерима из 1521. и 1523. године.
Досељеници из времена Црнојевића (друга половина 15. столећа):
Аџићи (Мала Госпођа) у Ђиновићима су досељени из Зете у време кад је Иван Црнојевић пренео престоницу на Цетиње.
Почетком 18. столећа цело братство се иселило у Далмацију, у околину Книна, где су били велико братство. После неког времена, четворица браће Аџића реше да се врате ближе Црној Гори, те се населе у Пиву. Од тројице су пивски Аџићи (славе Светог Јована), док се четврти, Вукосав, врати у Ђиновиће, и од њега су сви косијерски Аџићи.
Каснији досељеници:
Братићевићи“ (Мала Госпођа) су братство настало од претка Братића, који се око 1650. године доселио из Пипера, Од његова три сина су следећи родови: од Рајка су Рајковићи, од РадаРадовићи, и од (В)Латка Латковићи. Рајковићи и Радовићи су у Косијерима, а Латковићи у Ђиновићима. Братићевићи су раније славили Ђурђев-дан, што можда, као и време досељења, указује да су они од пиперских Лужана.
Од Рајковића потичу Митровићи у Паштровићима (Моровић), као и Рајковићи у Лици (код Оточца), који су већином покатоличени.
Заједно са Братићем, у Косијере је дошао и Марић, исто из Пипера, те би се могло закључити, а и по међусобним односима ових братстава, да су у питању сродници. Од Марића су Марићевићи(Мала Госпођа) у Косијерима.
Ђурковићи (Света Петка) у Косијерима су од бјеличких староседелаца из Микулића, који су се овамо склонили због насиља нових досељеника у Бјелице, око 1750. године.
Савићевићи (Мала Госпођа) у Ђиновићима су од претка Савића Војводића који се доселио око 1770. године из племена Грађана (Радомир). Савићева мајка је била од косијерских Марићевића, те се он доселио на мајчино имање. Војводићи су старином са Косова (Митровица), а у Ријечку нахију су дошли из Црмнице.
ИЗВОРИ: 
Ријечка нахија у Црној Гори – Андрија Јовићевић
Стара Црна Гора – Јован Ердељановић
Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића – Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић
„Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ – Ристо Ковијанић


Узаним асфалтним путем пењемо се у Косијере на свега 518 м н.в. а имате утисак да сте се винули небу под облаке. Саставила се голет и крш са плавим небом, нигде живе душе а све некако опет природно и питко, ваљда због тога што знате куда идете и неко вас води. 

Стигли смо у сам центар села, ту је и Рајкова кућа - његових предака, Рајкова породица живи у Цетињу али радо долазе у Косијере, и овог пута су сви ту и дочекују нас као најрођеније.

Под лозом на тераси старе куће скупљају се и остали гости, ту су и неке познате личности из света музике, писане речи, уметници, пријатељи итд. Служи се ,,приганица'' (уштипци) са сиром и са медим, незаобилазни црногорски специјалитет у свакој прилици.

Кад су људи почели да пристижу на оближње гувно (са озиданом каменом позорницом која се потпуно уклопила у амбијент и импровизованим гледалиштем са столицама на којима су у прва два реда исписана имена важних гостију, па и наша - што је за мене посебан израз уважавања) били смо у најмању руку пријатно изненађени. Кажу да је било око 500 људи, нама је изгледало и више од тога, Косијерци су успели да за 5 година колико се ,,Пошедак у завичају'' одржава, достигну један сасвим солидан ниво и да не упадну у типичне замке организовања манифестација.

Наравно, ми тек овде схватамо улогу нашег домаћина Рајка Радовића, он је и организатор и извођач програма и домаћин и PR, његове ћерке су такође учесници у програму (једна је првакиња ЦГ у рецитовању) и све то нас заправо не чуди, и сами знамо да овакве ствари најчешће почивају на ентузијазму појединца. Тим пре смо почаствовани да је овај човек издвојио своје време и за нас!

Оно што нас је највише дотакло јесте реакција публике на програм и уопште атмосфера вечери - свечано и усхићено. За нас можда неочекивано исказан национални понос при сваком помену домовине, родног краја, Св. Петра Цетињског (Петар I Петровић Његош) али некако здраво и одмерено је то нама изгледало, можда и због тога што често и немамо однос према свом националном бићу. 

Кад се у косијерском кршу проломио глас Јелке Марковић и Виде Перишић - и ми смо били поносни и Црногорци су одреаговали бурним аплаузом а тамошње националне звезде: Зоран Калезић и Бранка Шћепановић су изрекли похвале у стилу: чисто као суза, право, аутентично!

,,Под Ловћеном зелени се трава'' на србијански начин:

video


Другог дана нашег боравка у гостима домаћини су нас повели на излет на Скадарско језеро. Повод је био: Eко маратон за очување Скадарског језера








И на крају, обећање са обе стране да неће остати на овоме, да ћемо неговати обновљено пријатељство.

А ја сам, након свега, гуглујући по црногорским веб странама нашла и један прави бисер:

Слободан Чукић.

Po Kosijerskom koritu, podno Kupuljara i Debeljaka

Šta se krije u Orašanima nedaleko od Sokolskih krša

Kakvu novost donose četiri stare crkve sa zidanim stubovima

O čemu govore stare grobnice sa neobično dugim kostima

Gdje su sve nalažene "duge kosti" i šta se zbilo sa tim?

"Tako sam čuo ali nijesam kaživao nikome jer nijesam imao kome"

итд.

Аутор ових и многих других текстоваСлободан Чукић, овде је интервју са њим који ми је баш оставио утисак, превише коинциденција, невероватно... (други пут ћу о томе)...

...чак и ,,Because'' од The Beatles

Jош једну занимљивост сам уочила: По троје деце имају: Слободан Чукић, Рајко Радовић, Бане Вукотић и моја маленкост (као главни актери овог мог писанија).


петак, 12. август 2016.

Сан летње ноћи у Конацима Јанковића



Општи је утисак да је Прелиставање трећег броја часописа РАЗОТКРИВАЊА био прави омаж нашем издавачком подухвату, потврда да смо на добром путу, као и ново охрабрење и подстицај да на њему и истрајемо.

Писали смо о селу које је мало обећавало, о Мушићима. Заронили смо у његову душу и изнедрили понеки бисер. Обојили и закитили. И пренели повратно, разменили са мештанима и неким другим, драгим људима. Покренули на разговор и на размену емоција. Успели смо у својој мисији, рекло би се.

Боје и звуци родног краја у дому Дане и Радојла Јанковића повратно додирнуше душе и филигрански исплетоше сан летње ноћи.

Беше и есеј и поезија и музика и мирис крушке и погаче и родног дома и сеоске идиле и носталгија и жал за младост и време које је стало.
 
Слободан Гавриловић, социолог и писац

 О истраживању села и сељачке  културе у Србији

Слободан Гавриловић
Е-адреса: gslobodan1951@gmail.com
           

           Данас, под крушком калуђерком у авлији Дане и Радојла разговарамо о трећем броју часописа Разоткривања који је покренула Туристичка организација Косјерића, а посебан печат досадашњим бројевима дала је Снежана Јоксимовић као иницијатор, уредник и новинар, али и као културни посленик. Успела је да око часописа и у њему окупи сјајан тим и да Косјерићанима, али и другима подари знатна културна блага наше старине, али и данашњице.

            У првом броју Сеча Река, затим Субјел, а сада Мушићи. Пажљиво су одабрани саговорници с којима се истински шетало кроз културу, историју, књижевност, религију. Потом бројни текстови:  публицистички,  историјски, културолошки, етнографски, лингвистички, књижевни. Добро ликовно и технички опремљени, са предивним фотографијама које говоре за себе.

            И то у време када се гасе часописи по Београду и великом градовима, када замире, или се значајно смањује интерес за проучавање села и његових заједница, његове културе и оно мало људи што је на селу остало.

            Такво прегалаштво заслужује да се наслони и ослони на прва велика проучавања српског села. Опростите на малој екскурзији која треба да покаже шта се ово у Косјерићу збива. Да то ставимо у историјски контекст, али и у континуитет који нам је данас тако потребан, неопходан за наш даљи развој, за наше опстајање у вековима који долазе. 
        
            Српска села су настајала и развијала се широм Балкана. Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века највише их је било у данашњој Србији, али су постојала и у Истри, у Белој Крајини (Словенија), код Цариграда, у Моравској (Чешка), Русији, Румунији, Мађарској, а посебно у Македонији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори. О томе темељно пише Јован Цвијић у књизи Насеља српских земаља. Насеља, порекло становништва, обичаји. Ново издање је  приредио Борисав Челиковић из Горњег Милановца као прву књигу у Библиотеци „Корени“, издање Службеног гласника и САНУ, Београд, 2011. године.

            Јован Цвијић (1865-1927), био је оснивач Српског географског друштва, председник Српске краљевске академије, професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. Бавио се подједнако друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. Сматра се утемељивачем српске географије. Најважнија дела: Балканско полуострво и јужнословенске земље; Геоморфологија. Са бројним сарадницима организовао је и спровео антропогеографска истраживања о пореклу насеља и становништва, уз додатна етнографска истраживања о народним обичајима која су објављена у преко 150 наслова крајем деветнаестог и током прве половине двадесетог века. Ниједна друга европска култура нема таква истраживања. Први је нагласио да је човек екосензибилно биће.

            У овом послу Цвијић је имао стотине сарадника широм српских земаља. Онаквих каква је данас Снежана Јоксимовић. Из нашег краја Љуба Павловића који је описао Ужичку Црну Гору 1925, Љубомира Мићића који је исте године описао Златибор, Љуба Стојановић, Старо Ужице 1922. и Драгиша Лапчевић, Белешке о пореклу становништва у северозападној Србији 1922 и Ужичка Пожега 1924. Стојан Обрадовић је још 1858. написао Описаније окружија ужичког.

            Сељачко друштво и његова култура су више од два века предмет истраживања историчара, лингвиста, антрополога, етнолога, социолога, географа, музиколога, историчара књижевности, архитеката, путописаца...

            Поред Цвијића, поменућу: Вука Стефановића Караџића (1787-1864), језичког реформатора, сакупљача народних умотворина, писца првог речника српског језика, преводиоца Старог завета, секретара Правитељствујушчег Совјета и учитеља у Београду, кореспондентног члана Друштва српске словесности, Гетеовог пријатеља;

            Затим, Милан Ђ. Милићевић (1831-1908), члан Српског ученог друштва, касније Српске краљевске академије (СКА), један од оснивача Српске књижевне задруге, важније књиге: Живот Срба сељака, Славе у Срба, Задружна кућа на селу, Село Злоселица и учитељ Миливојe, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Кнежевина Србија, Краљевина Србија;  

            Веселин Чајкановић (1881-1946), члан СКА, професор Универзитета у Београду, српски историчар религије, важније књиге: Вергилије и његови савременици, Петнаест српских народних песама (антологија), Студије из религије и фолклора, Мит и религија у Срба - изабране студије, Речник народног веровања о биљкама, и Стара српска религија и митологија;

            Тихомир Ђорђевић (1868-1944), члан СКА, етнолог, фолклориста и културни историчар, професор београдског универзитета. Први је научник у нас који је експлицитно указао на значај палеоантропологије за историју и етнологију, посебно кроз рад Незнано гробље у Жагубици. Најважнија дела: Из Србије кнеза Милоша, I и II, 1922-1924; Цигани у Србији, докторска дисертација и капитално дело у десет књига Наш народни живот;

            Сретен Вукосављевић (1881-1960), члан СКА, социолог, професор Београдског универзитета. Утемељио је социологију села у Србији. Сабрана дела објављена су под заједничким насловом: Историја сељачког друштва су: 1. Организовање сељачке земљишне својине; 2. Социологија становања; 3. Социологија сељачких радова; 4. Сеоске установе и уредбе: доба турске владавине; сеоске уредбе о водама; организација динарскух племена; 5. Сеоске заједнице и облици понашања у њима; 6. Писма са села, политички и други списи;

            Јован Ердељановић (1874-1944) Оснивач научне етнологије у Срба. Члан СКА, Приступна беседа: Старина и значај племенских предања у Срба. Први професор који је студентима Универзитета у Београду држао циклус предавања из физичке антропологије;

            Сима Тројановић (1862-1935), дописни члан СКА, први српски доктор антропологије са Сорбоне, оснивач и први управник Етнографског музеја у Београду. Једна од његових књига је Говор тела, прва књига са том темом у свету.

            Да одемо још један корак даље. У средњем веку је српска преводна литература - теолошка, филозофска и књижевна - после Грчке била најплоднија. Превели смо Аристотелову Логику три века пре читаве Западне Европе.

            Тиме се посебно бавио Драгољуб Драгојловић. (1928-    ) Најзначајнија дела: Паганизам и хришћанство у Срба, изабрани списи: Богомилство на Балкану и у Малој Азији; Крстјани и јеретичка Црква босанска; Историја филозофске мисли у Срба епохе феудализма; и Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави.

            Први српски Буквар Инока Саве, штампан је у Венецији, 1597. године у најмодернијој европској ортографији тога доба.

            Српски народ је међу ретким народима сродне величине изнедрио три народне династије: Карађорђевиће, Обреновиће и Петровиће, да не помињемо средњи век и Немањиће и бројне властелинске породице тога доба.

            Три велика стуба наше народне сељачке култруре су незаобилазни: Старац Милија, Вилип Вишњић и Тешан Подруговић. Народна епска поезија, а посебно Хасанагиница и Бановић Страхиња, те дивне баладе су врхови, бисери које слободно упоредите са Епом о Гилгамешу или неким сродним. Нећете се постидети. Напротив.

            Српски сељак је тврд када је у питању продаја имања. А многи наши чукундедови и прадедови су и то жртвовали за школовање својих синова. Готово да нема већег европског града у коме се нису образовали током деветнаестог века српски синови, па и кћери. Први лекари, инжењери, правници, филозофи, антрополози, тако су ишколовани. И сви су се без изузетка вратили у тадашњу, сиромашну, сељачку, још увек поробљену Србију. И градили је. И стварали државу. Институције. Војску, жандармерију. Позориште. Музеје. Поште. Друштво српске словесности, Матицу Српску. Стварали културу. Универзитет. Школе.

            Српска књижевна задруга је крајем деветнаестог века имала готово седам хиљада пренумераната. Имајте у виду да је тада у Србији било писменог становништва нешто преко пет посто!

            Прва забрањена књига у модерној Србији је о пропасти Првог српског устанка. Књига је написана 1813, а штампана 1815. године. Забранили су је Аустроугари.

            Србије жалосно поновно поробљење 1813. године, зашто и како?  У разговору поробљене матере с рођеним јединим сином својим, којему оставља последње своје завештање, фототипско издање (Венеција, 1815) са адаптацијом на савремени српски језик Миљенке Витезовић, приредио Б. Челиковић, Београд – Горњи Милановац, 2010.

            Један од првих градова који је добио урбанистички план у Србији била је Пожега, код Ужица. Кнез Милош Обреновић, неписмен, позвао је урбанисте из Угарске, Србе пречане и они су израдили урбанистички план. Две главне улице које се секу у центру, чинећи крст, али и показујући стране света, а одатле се град прстенасто ширио, као Беч, као касније Москва.

            Када је реч о архитектури и култури становања, Етно село у Сирогојну је најбољи пример. Етно село паказује да је српски сељак још у деветнаестом веку имао високу културу живљења. У његовом домаћинству налазили су се следећи објекти: Кућа - има главни улаз и споредни излаз - у њој се кувало, обедовало и седело. Огњиште греје кућу, али и собу домаћина и његове жене. Испод домаћинове собе је подрум. На зиду је долап. Данас то зовемо шведска кухиња; Гостинска кућа, која је најчешће наспрам домаћинове, знатно мања, без огњишта; Вајати, посебне зграде од дрвета, за синове који се ожене. Имају широки брачни кревет, данас га зовемо француским, сандук са миразом младе и "ленке" дрвене вешалице за свечана и радна одела. Млекар, просторија од брвана, са полицама на зидовима, на којима су одлагане карлице, чаброви и качице, где жена, планинка чува бели мрс: сир, кајмак, сок и сурутку; Пекара се налазила уз кућу, у њој се пекао хлеб за читаву породичну задругу са залихама за више дана; Мишана је објекат у којем се сушило воће, најчешће крушке такише и шљиве; Штала је најудаљенија од куће - она је за крупну стоку, волове и краве, са јаслама, таваном где је сено и ограђеним простором где се одвајају телад; Тор за овце је уз шталу, а посебно је свињац и посебно кокошарник; Подрум је најчешће од камена и са три стране у земљи - ту се чува воће и поврће; Качара је од брвана у њој су каце у којима је комина и казан, спреман за печење ракије; Пивница је просторија где се у бурадима, бачвама и балонима и чува ракија и вино. Увек су одвојени; Салаш је прућем оплетен и у њему се чува кукуруз у клипу; Амбар или пресек, сачињен од брвана, најчешће подељен на четири дела, у једном је пшеница, у другом раж, у трећем јечам, у четвртом мешавина за стоку. Свуда је било цвећа, али посебно у ограђеном цветњаку. Повртњак је уз цветњак и њиме су се бавиле жене. Воћњаком и пчелињаком су се бавили мушкарци. Све то заједно називано је: двори.

            Готово да није било куће без бар једног музичког инструмента, на коме је знао да свира готово сваки укућанин, члан задруге. То је најчешће била свирала, фрула, двојнице, окарина, гајде или гусле. Касније хармоника, виолина и труба.

            За све називе река, планина, села, пропланака имена су дали некада давно сељаци. И ту је била равнотежа, природна и стварна. На пример: с једне стране Јелове Горе и Кадињаче је село Злодол, а с друге стране је био Добродол. Или, испод планине Риор, према Мионици теку две речице: Манастирица и Паклешница. Или, Црни Рзав извире на Златибору из Бјелих вода, а Бјели Рзав извире на Тари под Црним врхом. Дрина се звала Зеленика. Тако зелене реке нема нигде у Европи.

            Кад данас погледамо споменике у главном граду Београду, посебно оне подигнуте пре Другог светског рата, ретко ћемо наћи споменик неком ко није син или кћер српског сељака.

            Српска култура, српска држава, српска привреда, српска војска у деветнаестом веку је сељачка, у најбољем смислу речи. Тек се после Другог српског устанка развијају занати, трговина, администрација, а крајем века индустрија, железница и градска култура.

            Истраживања о сељачкој култури трају од прве половине деветнаестог века па све до данас. Спроведена истраживања се разликују како теоријски, тако емпиријски и методолошки. То су прво усамљени појединци, пионири у разним областима, а пре свега у језику, етнологији, етнографији, религији, антропологији, историји и социологији, а касније институције, попут Српске краљевске академије, разних института, друштава и сталешких организација.

            Ето, и ово наше вечерашње дружење је дело појединца који је својим ентузијазмом успео да покрене праве вредности и да за сада остави сјајно благо у наслеђе генерацијама које долазе. Хвала Снежани Јоксимовић и њеним сарадницима на овако успешно осмишљеним и реализованим бројевима Разоткривања, с надом да ћемо се још шетати овим нашим просторима, али и другим поводима. Истрајте на овом драгоценом предузећу, и тиме покажите да поред лепих иницијатива имамо и упорност да трајемо. То нам често недостаје. Прилика је да и то оповргнете. Алал вера на досадашњем раду.

Тако је говорио Слободан Гавриловић, а ево и осталих гостију:

Милуника Митровић

Како је говорила песникиња Милуника Митровић можете чути овде.

Милијан Дика Деспотовић

Милијан Деспотовић, песник, родом из суседног Субјела, овако је говорио.

Весна Симовић

А Весна Симовић, песникиња, родом из Мушића, овако се обратила присутнима.

Милић и Лена Николић и Драган Тулимировић

Драган Тулимировић говорио је овако.

Стаменка Цака воденичарка Антовић, прва слева

Андреј Јелић Мариоков

Андреј Јелић Мариоков добио је на самом почетку реч да каже своју песму Свирачи која је и лајт мотив РАЗОТКРИВАЊА бр. 3, а у наредном обраћању рекао је: ,,Видим сви хвале часопис, ја ћу док прочитам видети шта и како, а у међувремену ћу да похвалим ракију. Песма коју ћу рећи зове се Радодајница ужичкој ракији.''

Предраг Вукосављевић Ћоја

Предраг Вукосављевић Ћоја говорио је овако.

Драган Аничић

Драган Марковић Кудро

Љубивоје Бошковић

Слободан Никитовић, трубач, у средини

Милан Живковић, учитељ у пензији

Радојле Јанковић, домаћин, стоји

Бела

Хармоникаш Милоје Лејовац, први с лева

Бела и Дана Јанковић, домаћица златних руку

Иван Васовић, учитељ у пензији и песник


Милина Васовић, учитељица у пензији



Данине ђаконије

Данине слатке ђаконије

Данина погача

Драган Савић и Миладин Никитовић Цртани

Дика и Иван у промишљању

Летња кујна

Мариоковљева Наша ствар


Милутин Паунић (у пругастој мајици)
Милош Савић, први с лева









tête–à–tête (двоструки)

2.

3.

4.


И тако... до дубоко у ноћ.


Летња ноћ у Конацима Јанковића, пред свануће, породи и песму. Кроз објектив фотографа оштра ока, за крај (и уместо његовог портрета):


Мушићани разоткрише Радову авлију,
у њој, изникла из астала, узрева крушка
ширећи мирис врелог уштипка.
Под истом Мариоков постројава трубаче
да му одсвирају посмртни марш.

Помешало се белило сира са жестином ракије
призивајући вик из грла док се Субјел рогуши
слутећи Деспотовића невреме, биће белаја.

Омркло.
У нестварној белини усњежена Снежа
одише из мрклине обарајући момачке капке
што ишчитаваше себе у разоткрићу,
негде у дну собре Данина погача
омамила Милунику и ено је у чуђењу
кроти Бранкове слике које укочене
искапавају му из ока,
о Боже.
Слути ли се овде свануће?

И биће белаја издрхтава мех Белчове хармонике
а ниђе двојница да прихвате.
Уздигла се мушићка гробља и уз исцветавање фруле
уплакују села у ноћ,
Никитовци тону у сан, ено их
усвиравају брда у поњаве не слутећи да им
оструга гребе у окно још увек застакљеног прозора.


Бранко Остојић